Cela ulica je znala njegovo ime bolje nego moje. Komšije su preko ograde skandirale: "Koske, pokaži mu kako!!!" — dok se jedan hrom jarac, oslonjen na tri noge, mučio da uradi ono što mu je priroda nalagala. Tada mu skoro niko nije davao šanse da uspe.
Ovo je priča o Bambiju, jarcu koji, po svim pravilima prirode, nije trebalo da preživi.
Živim u Beogradu već duži niz godina, ali roditelji su ostali u Grdici, malom naselju na obodu Kraljeva, gde drže koze — malo stado, ništa grandiozno. Moja majka Ljiljana, Ljilja, veterinar je već više od dvadeset godina, i svakog proleća stado dobije prinovu. To je, iskreno, jedan od najradosnijih perioda godine za celu porodicu — jarići su preslatki, šareni, svaki na svoj način zanimljiv, i stvarno je posebna sreća gledati ih kako trče i skakuću po livadi. Ali okrutni točkovi vremena rade svoje. Jarići brzo rastu, a sa rastom dolazi i sve veća potreba za hranom — a naša skromna farma nema kapacitet da prehrani veliko stado. Zato se muški jarici uglavnom prodaju dok su još mali, i nažalost, ubrzo završe svoj životni put. Ženski ponekad ostanu, ali se i oni najčešće prodaju. Junak naše priče, Bambi, najverovatnije je trebalo da pođe baš tim putem. Ali...
Nesreća na porođaju
Često se setim ove situacije kad dođem u posetu Grdici.
Pre četiri godine desila se zaista nesvakidašnja situacija. Koze uglavnom porode jedno do tri jareta, a mlade koze koje se jare prvi ili drugi put obično donesu na svet samo jedno. Ovo je priča o jednoj takvoj, mlađoj kozi, koja je sasvim normalno porodila jedno jare. Cela porodica je bila presrećna — mlado, lepo, zdravo jare, sve je delovalo super.
Međutim, to isto veče, ta ista koza je počela da ima grčeve. Baka je to prva primetila i brzo obavestila Ljilju, koja je uradila kratak pregled i ustanovila da koza u sebi nosi još jedno jare.
U ovako nepredvidivim situacijama ne postoji lak način da se jare izvuče napolje, a kad vreme radi protiv tebe, dešavaju se i propusti. Povukla ga je za nogu malo jače nego što je trebalo, i tim nesrećnim potezom ga povredila. Jare je, na sreću, ostalo živo i zdravo — samo, otad, sa tri noge.
Detinjstvo na livadi
Dok su ostali bukvalno leteli levo-desno, nadmetali se i pokazivali snagu i brzinu, ovo jare se vuklo po livadi, pokušavajući da ih stigne, da se igra sa njima, da se pokaže — uvek korak iza.
Ono što to jare nije znalo jeste da je Ljilja svaki dan gledala tu predstavu sa strane i osećala se loše, krivila je sebe za to što mu se desilo. Zato možete da zamislite kakav je tretman usledio.
Posebna hrana, posebno odvajanje od majke da samo ono može da doji, pa čak i dresura — Ljilja ga je toliko zavolela da mu je, najvažnije od svega, dala ime. Moj nesrećni Bambi, jare sa tri noge. A svi znamo šta se desi kad nešto dobije ime: postane sto puta dragocenije, i ljudi se vežu.
Kad je došlo vreme da se jarici prodaju — i najverovatnije završe svoju priču na ovom svetu — Ljilja po živu glavu nije htela da da svog Bambija. Ostali su otišli. On je ostao kod nas, na farmi.
Prvo uparivanje
Bambi je porastao u velikog jarca, i dalje bez upotrebe te noge. Kad je došao trenutak da prvi put upari koze, ispalo je da znanje i želja nisu dovoljni.
Jednostavno nije mogao da se održi na toj jednoj zdravoj zadnjoj nozi. Pokušavao je, i pokušavao, ali bez uspeha. Ljilja je onda terala oca da uhvati jarca i nekako mu pomogne da se održi — a otac je, naravno, morao lično da uđe u tu situaciju.
To, naravno, nije ostalo u krugu porodice. Komšije iz naselja su sve videle, i mesecima su ga zezale, skandirajući mu kroz ogradu baš onu rečenicu od koje je ova priča i krenula:
Koske, pokaži mu kako!!!
To je jedna od onih seoskih epizoda koje ostaju zauvek — malo sramota, malo smeh, i dosta ljubavi prema jednom tvrdoglavom jarcu koji jednostavno nije odustajao.
I Bambi nije odustao. Iz pokušaja u pokušaj, nedelju za nedeljom, nekako je uspeo da pronađe svoj sistem — način da se odgurne i zadrži ravnotežu na toj jednoj zadnjoj nozi, dovoljno dugo da uradi ono što je trebalo.
Na čelu stada
Na kraju je Bambi naučio. Digao se na svoje tri noge i godinama unazad uparuje sve koze u stadu. Tri ili četiri generacije jarića su njegova, što je za domaćeg jarca ogroman uspeh, i verujem da će tako ostati još barem deset godina.
Svaki put kad se vratim u Kraljevo i pogledam ga, pomislim koliko je život čudan.
Prednost koju nije znao
Jare sa ovakvom povredom u prirodi verovatno ne bi preživelo — uhvatili bi ga vukovi, ili bi ga stado jednostavno ostavilo za sobom jer ne bi moglo da ih prati. Ali pošto je moja majka krivila sebe za njegovu nesreću, ovo jare je, a da to nije ni znalo, bilo u ogromnoj prednosti u odnosu na sve ostale.
Možda je tako i sa ljudima. Pogledamo sebe, nađemo hiljadu mana, i pomislimo da nas baš te mane sprečavaju da uspemo ili budemo bolji. A možda je, ponekad, baš ta mana ta koja nam otvori vrata da se razvijemo i uradimo nešto neverovatno.
Moj jarac i dalje živi ušuškan život, i sa svoje tri noge ponosno stoji na čelu svog malog stada.