Mala AI greška
Za one koji ne znaju, volim da čitam i pišem, a ponekad i da filozofiram. Možda zato što sam, kao softverski inženjer, u prilično privilegovanoj poziciji u odnosu na druge. I možda mi ta privilegija daje malo više vremena i prostora da razmišljam o stvarima nego što bih inače imao.
Pa sam odlučio da napišem blog o puštanju kose u Srbiji. Što je, iskreno, veoma neprijatno iskustvo koje ne bih preporučio nikome. Kao i svi moderni ljudi koji efikasnost drže kao ikonu na zidu, koristim AI da mi pomogne u pisanju.
Naravno, posle tri godine rada direktno sa AI-jem, još uvek nisam naučio kako da mu dam dobre instrukcije.
Ono što sam zapravo hteo bila je pomoć oko strukture. Imao sam temu u glavi i hteo sam da mi AI pomogne da je organizujem: da predloži sekcije, pristupe, mogući tok. Umesto toga, zato što prompt nije bio dovoljno jasan, shvatio je zahtev kao: napiši mi ceo blog.
I napisao ga je.
Nije mi dao jednostavan outline. Napisao je celu stvar. Uvod, sekcije, argumente, zaključak, sve.
Na početku mi je to bilo samo smešno.
Normalan AI nesporazum. Tražio sam jedno, dobio drugo, i bio sam spreman da to pustim kao sitnu grešku u procesu pisanja.
A onda sam zapravo pročitao šta je napisao.
Šta me je iznenadilo
Ono što je izbacio me je iskreno iznenadilo. Tekst je bio veoma blizu blogu koji sam hteo da napišem. Čak je temu podelio na iste sekcije koje sam imao u glavi: berberi, porodica, prijatelji, društvo, neprijatni komentari, i ta opšta nelagoda kad radiš nešto malo drugačije.
To je deo o kojem nisam mogao da prestanem da mislim. Kako je model tako lako pretpostavio da bi puštanje kose u Srbiji bilo društveno neprijatno iskustvo?
Ne zato što je AI neki magični sudija kulture. Nije. To je statistički sistem treniran na jeziku, primerima, obrascima i onome što ljudi pišu. Ali baš zato me je to uznemirilo. Možda već postoji dovoljno teksta oko balkanskih očekivanja, srpskog društvenog pritiska i straha od isticanja, pa je model jednostavno nastavio najverovatniju priču.
Kontrast je sve učinio čudnijim
Na početku ovaj blog nije imao ovaj deo.
Ali onda mi je dobar prijatelj i kolega Stevan dao sjajnu ideju: uporedi AI odgovore na istu temu kroz različite gradove i mesta širom sveta.
Da proverim da li zamišljam stvari, probao sam slične promptove sa drugim mestima.
Kad je tema bila Pariz, AI je pisao o estetici, identitetu, samoizražavanju, i o tome kako izgled postaje društveni signal u gradu koji primeti stil. Puštanje kose tamo je postalo slučajan eksperiment o tome kako te ljudi kategorizuju. Nije baš bilo lako, ali ton je bio skoro romantičan. Pariz je postao laboratorija za identitet.
Kad je tema bila Los Angeles, odgovor je bio još pozitivniji. AI je pisao o samopouzdanju, ličnom rastu, o tome da se iznova izgradiš, o kreativnim zajednicama, i o tome kako prođeš tu neprijatnu fazu dok stil ne postane namera. U toj verziji, puštanje kose je zvučalo kao mali put ka samoizražavanju u gradu građenom oko imidža i eksperimentisanja.
Čak i Oslo, u drugoj verziji, bio je stavljen u kontekst udobnosti i prihvatanja. Duga kosa je postala tema za razgovor, ali ne baš društveni problem. Grad je opisan kao otvoren, gostoljubiv, i generalno bez problema sa individualnošću.
A onda je došla Srbija.
Srpska verzija nije odmah postala priča o stilu, samopouzdanju, umetničkom identitetu ili o tome da se iznova izgradiš. Postala je priča o društvenom pritisku. O porodičnim komentarima. O berberima. O prijateljima. O neprijatnosti što radiš nešto malo van očekivanog obrasca.
Taj kontrast je ono što mi je celu stvar učinilo zanimljivom. Ista sitna lična odluka, puštanje kose, postala je potpuno drugačija kulturna priča u zavisnosti od mesta u promptu.
Veće pitanje
Iskreno, ovo me malo muči. Pitao sam se: da li želim da živim u društvu koje ovako misli?
Puno loših stvari se trenutno dešava u zemlji: studentski protesti, negativan medijski narativ, sukobi sa susednim državama, i tako dalje. Ali pitam se, ako uspemo da promenimo sistem, da li ćemo stvarno nešto promeniti ako kultura ispod ostane ista?
Politička promena je bitna. Institucije su bitne. Mediji su bitni. Zakon je bitan. Ali kultura je takođe bitna, jer kultura je ono što ljudi nose sa sobom kad slogani nestanu.
Ako zamenimo jedan sistem drugim, a zadržimo isti impuls da se rugamo, sramotimo i kažnjavamo svakoga ko izađe iz očekivane linije, šta smo tačno promenili?
Mala stvar koja ukazuje na veću
Možda previše tumačim jedan loše promptovan AI odgovor. To je moguće.
Ali ponekad male stvari otkrivaju veće obrasce. Šala otkriva uverenje. Komentar otkriva očekivanje. Generisan tekst otkriva kakve priče postoje dovoljno često da postanu predvidive.
Da budem fer, nije svaka nova stvar napredak. Neke čudne ideje ostaju čudne iz razloga, a neke promene se prihvate skoro odmah. Ali mnoge promene, posebno one povezane sa identitetom, izgledom, poslom, umetnošću ili načinom života, prolaze kroz neprijatnu fazu pre nego što postanu normalne.
Tetovaže su nekada nosile mnogo jaču stigmu na mnogim mestima. Duga kosa kod muškaraca je nekada tretirana kao politički ili buntovnički signal. Remote rad su mnoge kompanije dugo videle kao neserijozan, dok nije odjednom postao normalan. Čak i mali izbori u modi mogu da pređu iz čudnog u obično kad dovoljno ljudi prestane da se izvinjava zbog njih.
Dakle da, ovo je počelo kao post o tome kako je AI pogrešno shvatio moj prompt i napisao o puštanju kose u Srbiji.
Ali ostavilo me je da razmišljam o nečemu mnogo većem. Ako želimo bolje društvo, verovatno nam treba više od novog sistema. Treba nam kultura koja ljudima daje dovoljno prostora da pokušaju, padnu, izgledaju čudno, i i dalje budu tretirani sa osnovnim poštovanjem.
Inače ćemo nastaviti da tražimo napredak, a u isto vreme sramotimo ljude što eksperimentišu sa bilo čim nepoznatim.
I zato ću nastaviti da puštam kosu.
Ne zato što je kosa sama po sebi neka ogromna politička izjava. I dalje je samo kosa. Ali za mene je, u ovom trenutku, postala nenamerni oblik bunta protiv ovog načina razmišljanja i ove vrste kulture. Želim da nastavim bez obzira na gomilu negativnih komentara koje dobijam usput. Jer stati samo da bih drugima bilo udobnije značilo bi prihvatiti tačno onu logiku koju kritikujem.
Napisaću poseban blog o stvarnom iskustvu puštanja kose u Srbiji: komentarima, neprijatnim fazama, smešnim trenucima, i delovima koji su bili neprijatniji nego što sam očekivao.
Do tada, iskreno bih voleo da čujem šta drugi misle o ovoj temi. Ako ste imali slično iskustvo, bilo sa kosom, odećom, karijernim izborima, kreativnim radom, ili bilo čim drugim što je navelo ljude oko vas da reaguju čudno, slobodno me kontaktirajte i napišite šta se desilo. Znatiželjan sam da li je ovo samo moj utisak, ili smo mnogi od nas tiho prošli kroz isto, samo u različitim oblicima.